Siniša Ranđić
Tekst iznosi lični stav autora, a ne zvanični stav Grupe TIM.
Obrazovanju se formalno posvećuje velika pažnja, ali pomaci se u praksi slabo vide. To naročito pada u oči kada se uporedi sa brzinom tehnoloških promena kojima svedočimo.
Ovaj tekst nije popis problema u školstvu. Hteo bih da ukažem na jednu mogućnost da se nastava približi onome što se u tehnici zaista dešava, i to na način koji ne zahteva velika sredstva.
Škola kasni, i to nije samo naš problem
Ni u svetu školstvo ne prati tehnološke promene u potpunosti.
Obrazovanje je, čini mi se, postalo pre svega korisnik tehnoloških dostignuća, i to uglavnom radi olakšavanja same nastave. Sadržinski, ono u velikoj meri ostaje vezano za ranija rešenja, pa kasni za onim što se u tehnici radi danas.
Posledica je da privreda teško dobija čoveka koji poznaje aktuelno stanje u struci. Dobija nekog ko zna osnove, što nije malo, ali ko tek na poslu počinje da uči ono čime će se zaista baviti.
U zemljama koje nisu u vrhu tehnološkog razvoja taj jaz je veći, jer izostaje i ono što u razvijenim sredinama delimično nadoknađuje blizina industrije.
Naša šansa nije u fabrikama
Srbija nema sredstva da se sa razvijenim zemljama nadmeće u izgradnji visokotehnoloških pogona. Šansa je bila i ostala u projektovanju.
Tu nije potreban veliki kapital, nego ljudi. Projektovanje traži znanje, iskustvo i kontinuitet, a to su stvari koje se grade godinama, ali bez ogromnih ulaganja.
Nažalost, umesto da se tome priđe strateški, pristupalo se od slučaja do slučaja. Želja da se jaz smanji brzo učinila nas je samo zavisnijim od uvezene tehnologije.
Ipak, ne mislim da je kasno. Oblast projektovanja ne zahteva da se počne od nule, nego da se zaustavi osipanje ljudi koji to umeju, i da se oni koji dolaze uče drugačije nego do sada.
Učenje kroz stvaranje
Ono što se usvoji na predavanju treba proveriti u praksi. To je stara ideja, ali se u našim uslovima primenjuje sve ređe.
Zato učila dobijaju na značaju. Ne mislim pri tome na računarske simulacije i programe koji oponašaju rad uređaja, nego na stvarne fizičke sisteme, na kojima učenik ili student može rukom da proveri ono što je čuo.
Simulacija ima svoje mesto i ne treba je odbacivati. Ali ona pokazuje model onoga što smo već razumeli, a ne stvarnost sa svim njenim neposlušnostima. Na stvarnom uređaju vrednost se koleba, kontakt je loš, napajanje padne, a rezultat odstupa od onoga što piše u knjizi. Upravo iz tog odstupanja nastaje inženjersko znanje.
Uz to, uređaj koji radi ima svojstvo koje nijedan program nema: može se uzeti u ruke, pokazati drugome i pokloniti.
Naša učila i ponuda školama
Ovo ne pišemo sa strane. Takve uređaje i sami pravimo.
Miodrag Kukić je napravio model automobila na solarni pogon, iz dva razloga: da proveri može li se mali koračni motor pokretati energijom direktno iz panela, bez akumulacije, i da unuku napravi igračku. Oba cilja su ispunjena, a rezultat je upravo ono o čemu govori ovaj tekst: uređaj na kome se vidi kako nešto radi.
Slično važi i za uređaje koje smo razvijali za merenje položaja, vremena i brzine. Svaki od njih može, uz malu doradu, da posluži u nastavi.
Zato nudimo školama i fakultetima iz našeg okruženja saradnju na izradi učila: od zamisli i izbora komponenti, preko izrade, do uputstva za upotrebu u nastavi. Radimo dobrovoljno i ne naplaćujemo svoj rad.
Ako predajete i imate ideju šta bi vašim učenicima pomoglo da nešto razumeju, javite nam se. Fotografije solarnog automobila možete videti u Galeriji.