Siniša Ranđić
Lično sećanje jednog člana Grupe TIM.
Da ne bude zabune, ovo nije bila moja životna dilema. Ovo je bio moj životni tok, koji je izvor imao u fizici, a završio se pored računara i u njemu.
Kada sam se krajem sedamdesetih godina prošlog veka usidrio na Zvezdarskom brdu, u Institutu „Mihajlo Pupin“, učinilo mi se da sam dobio posao kakav sam ceo život sanjao. Taj san traje i danas.
Fizika i let na Mesec
Sve do gimnazije nisam mnogo razmišljao o tome čime bih voleo da se bavim.
Iz ove perspektive imam utisak da se inženjerski poziv nije dovodio u pitanje. Ako me sećanje ne vara, na pitanje šta bih voleo da studiram odgovarao sam — elektromašinstvo. Od koga sam čuo taj pojam, ne znam; moguće je da je neko preda mnom pominjao elektromašinski odsek, koji je bio ključni deo Tehničkog fakulteta u Beogradu.
Voleo sam tehniku u to vreme, ali su me više zanimale druge stvari. Svirao sam violinu, trčao za loptom iako nisam bio naročito talentovan za fudbal, a onda me je osvojila košarka, za koju sam talenat uglavnom ispoljavao na časovima fizičkog i u dvorištu svoje kuće.
Sve se promenilo polaskom u gimnaziju. Manje je na to uticao profesor fizike i razredni starešina Ratomir Ćosić, a više osvajanje kosmosa i let na Mesec. Fizika je postala moja sfera interesovanja. Pratio sam televizijske emisije o nauci, redovno gledao prenose iz Hjustona i sa Kejp Kanaverala i čitao sve knjige do kojih sam mogao da dođem.
Na kraju prvog razreda gimnazije kupio sam čuvenu Irodovljevu zbirku zadataka iz fizike i počeo sistematski da rešavam zadatke iz nje. Po svemu se očekivalo da studiram fiziku.
Prelom pred upis
Kao nosilac Vukove diplome imao sam privilegiju da ne polažem prijemni ispit.
Pošto se u to vreme prijavljivanje vršilo krajem avgusta, imao sam dva meseca da donesem konačnu odluku. I tada se nešto u meni prelomilo: idem ja na elektrotehniku. I to na elektroniku, iako je do tada energetika na neki način za mene bila sinonim za elektrotehniku.
Kao što pre upisa nisam imao jasnu viziju šta bih želeo da studiram, tako ni tokom studija nisam razmišljao o tome šta bih kao inženjer voleo da radim. Ni po završetku studija nisam doneo čvrstu odluku. Koliko se sećam, na kraju leta imao sam ponudu za nekoliko mesta, a povratak u Čačak i zaposlenje u „Slobodi“ bila je opcija koju su moji roditelji najviše priželjkivali.
A onda je posao izabrao mene, umesto ja njega.
Računar u koji se moralo zavući
Snežnog 1. decembra 1977. počeo sam da radim u Digitalnoj laboratoriji Instituta „Mihajlo Pupin“, zvanično OOUR Računska tehnika.
Vrlo brzo sam shvatio da je to posao kakav sam ceo život intimno priželjkivao. Računar će postati moja sudbina, pa i danas kažem da sam radni deo života proveo pored računara i u njemu.
To „u njemu“ treba shvatiti doslovno. CER-12, računar sa kojim sam kročio u ovaj svet, bio je pravi orman, visok dva i širok jedan metar. Da bi se nešto popravilo na njegovom hardveru, često se moralo zavući u taj orman. A to je bio samo centralni procesor; operativna memorija na bazi feritnih jezgara zahtevala je isti takav orman. Simulator leta je bio složen sistem za obuku pilota za let na avionu “Orao” u noćnim uslovima. Kasnije je ovom sistemu dodat i vizuelni sistem.
U narednih deceniju i po radio sam na nekim od najznačajnijih projekata koji su u to vreme rađeni u Laboratoriji. Pomenuću samo simulator leta aviona, procesor multiprocesne obrade i radarski ometač. S
[Ovde dopuniti: dve rečenice o jednom od ta tri projekta — šta je uređaj radio i šta je bio vaš deo posla.]
Kasnije, kao nastavnik, svojim studentima sam uvek govorio o zadovoljstvu koje inženjer oseća kada vidi da uređaj koji je projektovao radi.
Tehnički fakultet u Čačku
Na Fakultetu sam prošao sva zvanja, od asistenta do redovnog profesora, a deset godina bio sam i rukovodilac Računskog centra.
Bilo je to vreme kada je nastavnike i saradnike trebalo obučiti za samostalno korišćenje računara i kada je trebalo razviti softversku podršku poslovima koji su se na Fakultetu obavljali.
Računski centar Fakulteta bio je prvo mesto u Čačku na kome se priprema teksta za štampu radila pomoću računara. Bili smo i nosioci širenja informatičke pismenosti u gradu, jer je u Centru bila organizovana obuka zaposlenih iz velikog broja čačanskih firmi.
Rad na fakultetu doneo je i nova zadovoljstva, pre svega rad sa mladim ljudima, koji su uvek bili podstrek da budem bolji. Kao nastavnik trudio sam se da im znanja iz računarstva predstavim kroz prizmu sopstvenog praktičnog iskustva.
Laboratorija za računarsku tehniku
Početkom veka osnovao sam Laboratoriju za računarsku tehniku, koja je ubrzo postala ozbiljna istraživačka jedinica na Fakultetu.
Pored nastavnika i saradnika, njenim resursima pristup su imali i studenti. Mnogi od njih se i danas sa zadovoljstvom sećaju vremena provedenog u Laboratoriji i znanja koje su u njoj stekli.
Laboratorija je prva imala sopstvenu veb prezentaciju, a bili smo i treća ustanova u Srbiji sa instaliranom platformom Moodle za učenje. Među prvima smo radili na veb aplikacijama, IoT uređajima i bežičnim senzorskim mrežama.
Kao retko koja istraživačka jedinica na Fakultetu, bili smo rasadnik inženjera. Mnogi od njih su danas nastavnici na Fakultetu ili rade u poznatim domaćim i stranim firmama.
Posle penzije
Odlaskom u penziju 2018. godine nisam se odrekao struke.
Već sledeće godine, kolega Miodrag Kukić i ja osnovali smo Grupu TIM, sa idejom da okupimo iskusne inženjere i pokažemo da su znanje i iskustvo neprolazna kategorija.
Nisam zaboravio ni svoju Laboratoriju. Posebno sam se u njen rad uključio u vreme kada se našla u skromnijim uslovima nego ranije, jer želim da zajedno sa mlađim kolegama koje sada nose njen rad pokažem da rezultate stvaraju ljudi.
Tok koji je počeo kod Irodovljeve zbirke, a nastavio se u ormanu CER-a 12, dakle još traje.