Miodrag Kukić
Lično sećanje jednog člana Grupe TIM.
Po diplomi sam mašinski inženjer. Najveći deo radnog veka proveo sam, međutim, uz računare, programe i digitalnu elektroniku. To nije bio plan, nego niz koraka od kojih je svaki delovao kao sitnica.
Ovo je priča o tim koracima, od detektorskog prijemnika sastavljenog u osnovnoj školi do Arduina.
Detektor, oluk i špenadla
Prvi uređaj sklopio sam 1973, u šestom razredu osnovne škole.
Bio je to detektorski prijemnik za slušanje AM radio-stanica. Antena je bio oluk sa kuće, a umesto diode služio je kristal germanijuma sa špenadlom. Radio je!
U gimnaziji sam napravio prvi tranzistorski prijemnik, koji je omogućavao ugodan prijem Radio Beograda, Vrnjačke Banje i drugih jačih stanica. Bilo je to vreme uređaja sa lampama i prvih germanijumskih PNP tranzistora u staklenim kućištima.
Zatim je, po knjizi „Radio-tehnika“ Bože Mecgera, usledio prvi radio-predajnik: dva tranzistora i kristalni oscilator, telegrafija na 7 MHz. Napajale su ga dve baterije od 4,5 V, a antena je bila žica dužine dvadesetak metara. Prijem je išao do nekoliko kilometara, na kratkotalasnom opsegu prijemnika „Grundig“.
Posle toga sam napravio mono lampaško pojačalo od pedesetak vati, sa cevima PL36 u izlaznom stepenu, za glasno slušanje muzike, i telegrafski predajnik „Bosna“ sa jednom lampom EL84, snage desetak vati. Ljubav prema elektronici se učvrstila.
Mašinski fakultet, a ne elektrotehnički
Umesto željenog Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, 1978. upisao sam komšijski mašinski.
Ispalo je da to nije bio gubitak. Bile su to godine kada prve generacije studenata odbacuju stari šubler i počinju da koriste digitrone sa trigonometrijskim i logaritamskim funkcijama.
Fakultetske laboratorije opremale su se tada najsavremenijom opremom: grafičkim radnim stanicama HP i obradnim centrom „Lola“, čime je zaokružen koncept CAD-CAM.
Uz obavezne predmete iz mehanike, matematike, mašinskih materijala i konstrukcija, išli su i predmeti iz programskih jezika: Fortran, kao i namenski jezici APT i EXAPT za upravljanje geometrijskim i tehnološkim parametrima CNC mašina. Tu je bilo i projektovanje logičkih kola za pneumatske i hidraulične sisteme upravljanja, gde sam se prvi put susreo sa logičkim funkcijama, pa projektovanje izvršnih mehanizama.
Ono što je obavezno često bude naporno. Ali upravo tu sam prvi put video da se mašinstvo i računari ne isključuju.
„Galaksija“ i prve diode koje se pale programom
Pred kraj studija, na Bulevaru kod studentskog doma „Ivo Lola Ribar“, pojavilo se specijalno izdanje o računaru „Galaksija“, sa opisom izrade ličnog računara.
Tada sam shvatio da su mali računari i njihova primena u tehnici ono čime želim da se bavim.
Sledio je ZX81 sa procesorom Z80 i, uz nekoliko malih digitalnih kola iz Ei-ja, prvi interfejs koji programski pali jednu LED diodu. Zatim ZX Spectrum, koji je u sprezi sa kolima Z80 PIO i Z80 RTC pokretao interfejs sa šesnaest dioda i složenijim upravljanjem. Za studenta mašinstva 1984. godine, koji je do svega dolazio sam, to je bio neverovatan uspeh.
Za kupovinu ovog Spectruma vezana je istinita anegdota. Založio sam indeks mašinskog fakulteta kod jednog švercera u zamenu za ovaj računar. Posle je moj otac dolazio u Beograd da index otkupi nazad. Kada o ovome danas razmišljam, bila je to najbolja njegova investicija – baveći se računarstvom, više nikada nisam bio primoran da mu tražim novac.
U gimnaziji sam sebe smatrao slabijim matematičarem nego fizičarem. Mnogo godina kasnije saznao sam da je na jednom seminaru za profesore matematike i informatike organizator pohvalio moj algoritam za rešavanje sistema linearnih jednačina, razvijen upravo na ZX81, kao najefikasniji i najkraći koji je video. Seminaru je prisustvovala i moja profesorka matematike, koja se javila rečima: „Znam ga, bio je moj đak.“ Od tada o svojoj matematici mislim nešto bolje.
Fabrika reznog alata: mesec dana svelo se na dva
U Fabriku reznog alata došao sam kao prvi mašinski inženjer potkovan računarima.
Tu je primena malih računara u tehnici dobila pravi zamah. Mali Atari ST i štampač Epson za A3 format, uz program koji sam sam napisao, zamenili su posao koji su dve tehničarke radile mesec dana: pripremu dokumentacije za proizvodnju. Posle toga je za isti posao trebalo dva dana mesečno, jedan dan unos podataka, a drugi štampanje. U to vreme AT 286 računar se još uvek nije pojavio, a na tržištu je bio dostupan IBM XT 8088 od koga je hardver Atarija bio moćniji, jer je imao 16 – bitni procesor (Motorola 68000).
Godine 1986. kreću i prvi CAD crteži mašinskih delova, sa Atarija i tog štampača, pravo u proizvodnju. Zatim program u COBOL-u za objektivno normiranje rada, koji je fabrici doneo značajne uštede.
Usledio je i softver sa složenim kinematičkim i matematičkim algoritmom, za prvu domaću konstrukciju ciklo-reduktora, po kojoj je uspešno napravljen prototip. Tada sam shvatio zašto sam učio i polagao mehaniku 2 – Kinematiku (primenjeno za kinetičke analize reduktora) i Matematiku 3 (fizičko tumačenje drugog izvoda funkcije ekvidistante epicikloide u procesu izrade zupčanika ciklo reduktora).
Tehnički fakultet u Čačku
Prelazak na Tehnički fakultet u Čačku 1990. doneo je novu dimenziju rada, u vreme kada su stigli pravi PC računari.
Slede programi, ideje i osvajanje novih tehnologija. Zanimljivo je bilo rešenje izlaznog digitalnog interfejsa sa osam kanala, hardvera i programa, koji je radio preko štampačkog porta. Primena: programsko pokretanje „mrtve“ robotske ruke sa pneumatskim cilindrima.
Tu su i radovi na povezivanju baza podataka i CAD sistema, radi automatske izrade dokumentacije, pa projekti vezani za modemske komunikacije i njihovu integraciju sa bazama: COMNET Berza i informacioni sistem veterinarske službe Srbije. Tada se prvi put pojavljuje i grafički prikaz podataka. Tih godina na Fakultetu su pokrenute prve instalacije Windows operativnog sistema u čemu smo bili pioniri u Čačku.
Godine 1996. završena je konstrukcija troosne CNC bušilice, glodalice i graverke, predstavljena na Prolećnom sajmu tehnike u Beogradu. Potpisao sam je kao autor celokupnog rešenja, hardvera i programa, uključujući interfejs i koračne motore, dok su FRA i Komteh pružili logističku podršku.
Mreže i prva programerska grupa
Godine 1997. prelazim u Republički zavod za tržište rada, kao glavni inženjer za informatiku.
Posao je bio uvođenje i održavanje lokalne mreže PC računara, kao i modemsko umrežavanje na relacijama Beograd, Čačak, Gornji Milanovac, Lučani i Guča, Užice i Kraljevo.
Godina 2000. donosi osnivanje prve programerske grupe u ovom delu Srbije koja radi za stranog naručioca. Počelo se izradom softvera za podršku CAD sistemu za obradu dokumentacije američke firme PTC. U pojedinim trenucima grupu je činilo i do dvadeset ljudi, u više gradova Srbije i u inostranstvu.
Taj tim radi i danas, 2026. godine, pretežno na obradi dokumentacije koja je razmeštena na više mesta i dostupna preko interneta.
Povratak malim računarima
Od 2005. godine vraćam se staroj ljubavi, malim računarima, ovog puta PIC kontrolerima.
Sa razvojnim kompletom beogradske Mikroelektronike projektovao sam i organizovao prodaju više desetina različitih proizvoda za školstvo, obrazovanje i malu privredu, u više stotina primeraka. Tu se ističe sportski semafor veličine 6m2 sa 4.000 LED dioda kojima je upravljalo 12 umreženih PIC16F877 mikrokontrolera, zatim inteligentni umreženi satovi sa nizom funkcija, razni kontroleri od kojih je najinteresantnije rešenje zamene kompletnog ormara sa logikom za upravljanje velikom ravnom brusilicom – samo jednim PIC kolom i LCD ekranom sa par tastera.
Od 2010. u prvom planu su veliki SIEMENS PLC kontroleri, a zatim dolazi Arduino, sa svim svojim varijantama dodatnih pločica. Uglavnom su to manji projekti: automatizacija pojedinih procesa, prikupljanje podataka, njihovo prosleđivanje ka serverima i prikaz rezultata na vebu.
To je ujedno i ono čime se danas bavim u Grupi TIM.
Moja razmišlja idu i ka korišćenju malih solarnih sistema u kućnim uslovima i proučavanje vetroenergije. Kao rezultat toga, Grupa TIM realizovala je Projekat informacionog sistema vetrogeneratora koji se sastojao od: tehničkog elaborata, upravljačke logike u kojoj su implementirane funkcije praćenja radnih parametara generatora i prosledjivanje u namensku bazu podataka putem Interneta, zatim upravljanje sistemom Startne asistencije i upravljanje mehaničkom kočnicom vetro-elise. Kao tekući produkat rada na ovom projektu, realizovana je automatska meteorološka stanica sa naglaskom na prikuplanju podataka za energetske vetro i solarne analize.
Umesto zaključka
Eto, tako sam zalutao u svet računarstva i digitalne elektronike.
Posle toliko godina smatram da mogu ravnopravno da razgovaram i sa kolegama mašinske struke, i sa programerima, i sa onima koji se bave digitalnom elektronikom. Nijednom od ovih oblasti nisam unapred planirao da se bavim – u svaku sam ušao preko nekog konkretnog zadatka ili interesovanja.
Ako ovo čita neko mlad, poručio bih mu samo ovo: nijedan od koraka koje sam opisao nije u svom trenutku izgledao važno. Detektor sa špenadlom umesto diode, jedna LED dioda koja se pali programom, program koji skraćuje tuđi posao. Tek posle trideset godina ti koraci se vide kao put.
Zato ne čekajte veliki projekat i savršene uslove. Napravite nešto malo što radi, pa onda nešto malo više.