Siniša Ranđić
Tekst iznosi lični stav autora, a ne zvanični stav Grupe TIM.
Ako je veštačka inteligencija pojam koji se danas najviše pominje, čip je odmah uz nju. Zahvaljujući dostupnosti informacija, ljudi uglavnom znaju o čemu je reč, ali mnogi važni detalji ostaju po strani.
Cilj ovog teksta nije da ispravlja tuđe formulacije, nego da otvori jedno pitanje: može li Srbija da bude ravnopravan činilac u oblasti poluprovodnika, ili joj preostaje samo da ih kupuje.
Odakle sve to
Poluprovodnici su materijali koji se, zavisno od uslova i primesa, ponašaju i kao provodnici i kao izolatori. To piše u svakoj knjizi iz ove oblasti.
Nećemo se ovde baviti njima kao materijalima koji su u drugoj polovini dvadesetog veka promenili svet; to je preozbiljna tema da bi se prepričavala. Dovoljno je reći da bi svet danas gotovo stao da poluprovodnika nema.
Ipak, vredi podsetiti koliko je put bio dug. Ispravljačka svojstva kristala otkrio je nemački fizičar Ferdinand Braun još 1874. godine. Patentna prijava za tranzistor sa efektom polja podneta je 1925, a trebalo je da prođe skoro četvrt veka da Šokli, Bardin i Brejten 1947. naprave prvi tranzistor.
Između ideje i upotrebljivog uređaja, dakle, prošle su decenije. To je podatak koji vredi imati na umu kad se danas govori o tome da neku tehnologiju treba osvojiti brzo.
Zašto je čip postao strateško pitanje
Integrisano kolo odavno nije samo komponenta. Ono je mera tehnološke samostalnosti jedne države.
Svaki uređaj koji danas pravimo počiva na čipovima koje neko drugi projektuje i proizvodi. Ko ih ima, određuje šta se može napraviti i kada. Zastoji u isporuci u poslednjih nekoliko godina to su pokazali i onima koji se tom temom nikad nisu bavili.
Izrada savremenih čipova spada među najskuplje i najsloženije poduhvate u industriji. Fabrika najnovije generacije košta više nego celi industrijski sektori manjih zemalja, a znanje potrebno za njen rad gradi se decenijama.
Zato se države koje nemaju takve kapacitete ne pitaju hoće li graditi fabriku, nego gde u tom lancu mogu da budu nešto više od kupca.
Šta za nas znači „biti ravnopravan“
Ako ravnopravnost znači sopstvenu fabriku čipova, odgovor je jasan i nije ohrabrujući. Ali to nije jedino merilo.
Lanac od ideje do gotovog kola ima više karika, a proizvodnja je samo poslednja. Pre nje su projektovanje kola, provera i ispitivanje, izrada alata i programske podrške, i primena u konkretnim uređajima. U nekoliko tih karika ulaz nije fabrika, nego znanje.
Da to nije prazna nada, pokazuju i naši ljudi. Jedan od članova Grupe TIM godinama radi u istraživačkoj ustanovi u Nemačkoj upravo na kvalitetu i prinosu integrisanih kola, u evropskim projektima. Beogradska Mikroelektronika već decenijama razvija i prodaje hardver i razvojna okruženja za mikrokontrolere, a njen standard mikroBUS prihvatili su veliki svetski proizvođači.
Dakle, ljudi koji to umeju postoje i rade. Pitanje je da li rade ovde i za koga.
Moje mišljenje je da je realan cilj da budemo ozbiljan učesnik u projektovanju, ispitivanju i primeni, a ne u masovnoj proizvodnji. Za to su potrebni kadrovi, kontinuitet i strpljenje, a ne velike najave.
Pitanje ostaje otvoreno
Ovaj tekst nije napisan da bi dao odgovor, nego da bi se pitanje postavilo naglas.
U svakodnevnom govoru poluprovodnici se pominju kao nešto što se nabavlja, a ne kao oblast u kojoj se može raditi. Dok je tako, odgovor na pitanje iz naslova znamo unapred.
Zanima nas mišljenje onih koji se ovim bave: nastavnika, inženjera u firmama, ljudi koji su radili u inostranstvu i vratili se, i onih koji su ostali tamo. Gde vidite mesto na kome bismo mogli ozbiljno da učestvujemo, a gde je to iluzija?
Pišite nam. Svaki argumentovan odgovor rado ćemo objaviti.