Siniša Ranđić
Tekst iznosi lični stav autora, a ne zvanični stav Grupe TIM
U izradu Strategije razvoja opštine Čačak uključen sam 2004. godine, kao nastavnik Tehničkog fakulteta. U njoj je, između ostalog, formulisan i predlog za osnivanje naučno-tehnološkog parka u gradu. Park je počeo sa radom 2011. godine.
Dvadeset godina posle tog predloga, čini mi se da je red da se postavi pitanje šta se od zamisli ostvarilo, a šta nije. Ovo nije zamerka nekome pojedinačno, nego pokušaj da se stvari nazovu pravim imenom.
Koliko je „naučno“ zaista naučno
Kod nas se ovakvim ustanovama rado daje prefiks „naučni“, a u praksi je reč pre svega o inkubatorima.
To samo po sebi nije mana. Inkubator je koristan i potreban oblik podrške: prostor, savet i usluge onome ko tek počinje. Problem nastaje kada naziv obeća više nego što se radi, pa se očekivanja okruženja ne poklope sa onim što ustanova zaista nudi.
Naučna dimenzija podrazumeva da park bude mesto preko kog znanje i rešenja prelaze iz istraživačke sredine u privredu. To je bio smisao predloga iz 2004. godine i to je deo koji je, po mom mišljenju, najmanje zaživeo.
Koliko dugo firma treba da ostane u parku
Zamisao inkubatora podrazumeva privremeni boravak, dve do tri godine, koliko je potrebno da se firma osovi na noge.
U praksi se dešava da firme u parku ostaju znatno duže. Time se dva cilja gube istovremeno: mesto ne postaje slobodno za nove, a firma koja je odavno prerasla početnu fazu i dalje koristi podršku namenjenu onima koji počinju.
Sa strane se takođe teško prati dinamika. Iz javno dostupnih podataka retko se vidi koliko je novih firmi ušlo, koliko ih je izašlo i šta se sa njima dogodilo posle izlaska. A upravo bi to bio najbolji pokazatelj uspešnosti jednog parka, bolji od svakog opisa delatnosti.
Gde su fakulteti
Transfer znanja iz istraživačke sredine u privredu najslabija je karika, i tu odgovornost ne leži samo na parku.
U Čačku postoje Fakultet tehničkih nauka, Agronomski fakultet i Institut za voćarstvo. Očekivalo bi se da iz te sredine povremeno nikne firma koju su osnovali nastavnici ili saradnici, kao što je slučaj u parkovima po kojima su naši i rađeni.
Takvih primera gotovo da nema. Razlozi su verovatno složeni: način na koji se vrednuje rad u nauci, odsustvo podsticaja da se rezultat pretvori u proizvod, i navika da se istraživanje završava objavljenim radom.
Pisao sam ovo kao neko ko je i sam proveo radni vek u toj sredini, pa primedbu upućujem i sebi.
Kursevi jesu korisni, ali nisu suština
Parkovi okruženju nude niz kurseva i radionica kojima se podiže preduzetnički duh. To je korisno, ali ne može da bude glavna delatnost.
Preduzetnički duh se teško podiže predavanjem. Lakše se podstiče primerom, dakle time što se vidi da je neko iz iste sredine uspeo, i podrškom konkretnom poduhvatu kada se pojavi.
Zato bi, po mom mišljenju, službe parka trebalo bolje da poznaju šta se u okruženju dešava: ko ima ideju, ko je nešto započeo, ko je zapeo i gde. Takvom čoveku se onda nudi pomoć, umesto da se čeka da on sam dođe i prijavi se na kurs.
To je teži posao od organizovanja radionica, jer traži izlazak iz zgrade i poznavanje ljudi. Ali je i jedini koji donosi ono zbog čega su parkovi osnovani.
Zašto ovo pišem
Ne zato da bih nekome zamerio, nego zato što mi je stalo da ustanova koju smo pre dvadeset godina predlagali ostvari ono zbog čega je osnovana.
Naučno-tehnološki park „Čačak“ danas ima dobre uslove za rad, bolje nego što smo tada mogli da se nadamo. Ostaje pitanje čime se taj prostor puni.
Grupa TIM je spremna da doprinese, kroz savetovanje, mentorski rad sa zaposlenima u firmama članicama i izradu idejnih rešenja. O tome više na strani Preduzetništvo.
Na svaki argumentovan odgovor na ovaj tekst rado ću odgovoriti, a objaviću ga i ovde ako autor to želi.