Форма

Blog

Пре готово две деценије у Србији је уведено високошколско образовање по тзв. „Болоњском“ концепту. Да је то ипак била само наша интерпретација „Болоње“ одавно је знано. Пошто се ништа не ради да се ствари макар поправе не вреди се тиме бавити. Пре свега мислим на ниво основних и мастер студија. Међутим, постоји читав низ секундарних ефеката који можда чак и више утичу на овај ниво образовања. Пре свега на онај ниво који је у директној вези са истраживачком делатношћу. А то су докторске студије. Недостаци на основним и мастер студијама могу да се надокнаде кроз непосредну праксу. Али недостке на докторским студијама тешко је касније надокнадити. Стицањем титуле доктора наука стичете права која немају они који заврше основне и мастер студије. Наравно не мислим у правом смислу. Већ одређеном степену недодирљивости, која се стиче оном највишом титулом.

Немам намеру да се бавим питањем да ли су докторске студије код нас гарант квалитета будућих доктора. Поготову што се те студије ипак разликују у квалитету од факултета до факултета. Указаћу само на једну ствар која може да представља пуко задовољење форме. Иако би требало да буде део суштине. Да би кандидат одбранио докторат претходно мора да публикује одређени број радова. Суштински то би требало да буду радови који су везани за истраживање из кога је проистекао докторат. Неки од радова треба да буду публиковани у часописима који имају тзв. impact factor. То значи да се у њима објављују радови који мењају ниво научних сазнања у свету.

Међутим, пракса показује да се често ради само о форми. По правилу се испуни захтев у погледу објаве рада у тзв. Sci часопису. Међутим, врло често рад не садржи елементе истраживања којим се кандидат бавио.

Ко је заказао?

Пре него што кандидат стигне до одбране свог докторског рада потребно је прескочити неколико инстанци. Прва је Комисија за оцену теме и кандидата. Она у принципу има најлакши задатак. Треба да констатује да је кандидат испунио формалне услове. Пре свега положио испите предвиђене планом и програмом докторских студија. На бази пријаве коју подносе кандидат и потенцијални ментор процењују да ли тема завређује да прерасте у докторат. На бази мишљења ове комисије Стручно веће Универзитета доноси одговарајућу одлуку. Врло често се овај корак спроводи када је кандидат већ при крају израде доктората. Што је већ једна од грешака у овом процесу.

Када кандидат заврши докторат он и ментор обавештавају Наставно – научно веће факултета да је посао завршен. Тада започиње следећа фаза верификације. А то је формирање Комисије за оцену доктората. Она треба да прочита докторат, као и верификује да су испуњени пратећи услови. Дакле и онај да је објављен рад са тематиком из доктората. Све чешће су комисије састављене од само три члана. А врло често је упитна и њихова компетентност. Наравно то пролази кроз Наставно – научно веће факултета и Стручно веће Универзитета. Они су криви за састав Комисије. После велике приче о потенцијалним плагијатима Комисија више рачуна води о њима. И формалном испуњењу услова о објављеном раду у Sci часопису. Можда неко и примети да постоји неслагање у тематици доктората и објављених радова. То често касније прође испод радара и Наставно – научног и Стручног већа, који одлучују о извештају. А онда и Сената, који доноси коначну одлуку.

И тако може се десити да су све формалне ствари испуњене. А суштина гурнута у други план. Неко ће стећи звање доктора наука, постати наставник истраживач. Додуше увек ћемо се сакрити иза оне чувене флоскуле – „Научиће он то кроз рад“. Важно је да смо форму задовољили.

Siniša Ranđić

У доба изазова

Blog

Током рада на Факултету техничких наука често сам јавно постављао питање – „Куд плови овај брод“? Питање није било реторичко, јер је иза њега стајало моје размишљање везано за струке за које требамо да школујемо инжењере. Нажалост ако погледамо шта се дешвало у последњих четврт века лако ћемо уочити да су све промене у образовној делатности углавном биле мотивисане привлачењем што већег броја студената. „Шта ту има лоше“, рећи ће већина, не размишљајући о начину на који се то остваривало. Јер у том периоду Факултет је доживео такорећи два бума у привлачењу студената. А они су везани за увођење школовања инжењера у области индустријског менаџмента и информационих технологија. Нажалост такав приступ није само спцификум Факултета техничких наука. Скоро да нема факултета у Србији који није увео на неки начин студије у области менаџмента и информационих технологија.

При томе се није много размишљало да ли ће ти кадрови имати своје место у привреди Србије. Циљ је био привући што већи број студената, убеђујући их да су студије на њима прави избор. А где ће радити, о томе ћемо размишљати кад за то дође време, тј. кад се студије окончају. Уосталом тада нек се свако сам сналази. Таквој атмосфери је у великој мери кумовала и држава, јер се студирањем у одређеној мери смањивао број незапослених. То што ће се ефективно повећавати број незапослених људи са високим образовањем. Опет ћемо о томе размишљати када дође време.

Моје размишљање нема за циљ да критикује постојеће стање, јер је оно евидентно и само недобронамеран човек може да жмури пред том чињеницом. Желим да укажем на један други проблем са којим ћемо се убрзо и јавно суочити. Јер се о њему у реалном свету, дакле у пракси већ озбиљно размишља. А то је – да ли у Србији постоји довољна продукција квалитетних инжењера. Уз мали додатак – да ли у Србији постоје и довољно квалитетни наставници који могу да одшколују квалитетне инжењере. Јер чињеница је да на факултетима наставничке позиције све ређе заузимају људи који су непосредна стручна знања стекли у привреди. Такође, упитна је и компетентност наставника с обзиром на области из којих су реално стекли академска звања и области у којима делују као предавачи.

Изазов пред којим ће се Србија евидентно суочити везан је за број квалитетних инжењера који могу да нађу посао у тзв. високотехнолошким фирмама које се у све већем броју појаљују код нас. У потрази за квалитетним инжењерима, којих једноставно нема у потребном броју дошло је до скока зарада. Наравно, рећиће се да је то добро. Али ако у дужем временском периоду не буде довољно квалитетних инжењера фирме ће почети да траже неке нове просторе које то могу да обезбеде. А онда нас лако може снаћи она јеврејска изрека – „Дабогда имао, па немао“. Није тешко схватити шта то значи.

Siniša Ranđić

Imamo li šansu?

Blog

Sa početkom tranzicije iz tzv. socijalističke u kapitalističku privredu započeti su različiti procesi, od kojih mnogi još uvek nisu završeni. Svi su oni imali zajedničku pretpostavku da prethodni društveni poredak nije bio dobar i da ga treba zameniti novim koji se pokazao uspešnijim. Tridesetak godina koliko traje pomenuta tranzicija su sasvim dovoljan period da se pokuša naparviti poređenje prošlosti i sadašnjosti. Pažljivi hroničari vremena su svedoci svakodnevnih ukrštanja kopalja u toj utakmici oko toga šta je bilo i dali je bilo bolje nekada ili sada. Nemam nameru da se upuštam u to jalovo nadmetanje. Jer jednim delom je ono krivo što naš proces tranzicije traje predugo. Pogotovu što je u proteklih trideset godina svet napravio ogroman tehnološki iskorak koji je značajno promenio odnose i unutar samog kapitalističkog sveta. Iako to mnogi neće priznati Srbija je izgubila i onaj delić učešća u razvoju visokih tehnologija koji smo do tada imali. Postali smo praktično samo korisnici tih tzv. visokih tehnologija i to ne svih. Na to i nismo baš mogli previše da utičemo. Ali gubitak akumuliranog znanja i iskustva mogli smo da izbegnemo.

U „obračunu“ sa prethodnim društveno – ekonomskim sistemom najviše je stradalo znanje i iskustvo stručnjaka koji su bili nosioci dotadašnjih privrednih i razvojnih aktivnosti. Tranzicioni tok nije obezbedio kontinuitet u pogledu očuvanja do tada stečenog znanja i iskustva i u značajnoj meri ono je nepovratno izgubljeno. Srećom, nisu se svi ljudi predali i prepustili stihiji događaja. Mnogi su i u ovim smutnim vremenima našli snage da očuvaju svoje znanje, unaprede ga u skladu sa tehnološkim napretkom i udruže sa stečenim iskustvom. I krenu dalje. Pored mladosti od koje ova zemlja najviše očekuje možda takvima treba pružiti šansu.

Siniša Ranđić

Novo doba

Blog

Datum 7. april je jedan od onih kojih su predstavljali prekretnicu u istoriji računarstva. Tog dana 1964. godine, dakle pre šest decenija IBM je javnosti predstavio svoju familiju računara IBM/360. Mnogi savremeni učesnici priče o računaru nisu ni svesni značaja tog trenutka. Početkom šesdesetih godina prošlog veka IBM je bio dominantna računarska kompanija. Samo u SAD su zauzimali oko dve trećine tržišta. Međutim, računari koje su nudili bili su međusobno nekompatibilni, kako u pogledu hardvera tako i softvera. Firme koje su želele da nabave novi računarski sistem, čak iste firme suočavale su se sa potrebom razvoja novih programa. Želeći da zadrže vodeće mesto na tržištu u IBM su odlučili da korisnicima ponude novu familiju računara opšte namene. Nova familija računara je korinicima nudila pre svega softversku kompatibilnost. Tj. razvijeni programi su radili na svim računarima u okviru familije. Takođe, na svim računarima koristili su se isti periferijski uređaji.

Pored kompatibilnosti unutar proizvoda koje je nudio sam IBM omogućena je kompatibilnost i sa uređajima drugih proizvođača. Tu se pre svega misli na periferijske uređaje. Zahvaljujući dostupnim specifikacijama za IBM/360 drugi proizvođači su počeli nuditi odgovarajuće uređaje. Time su IBM računari postali još prihvatljiviji za korisnike. Zahvaljujući tome veliku popularnost na tržištu su stekli uređaji magnetnih diskova firme CDC (Control Data Corporation). Ili linijski štampači firme Data Products, kao i uređaji magnetnih traka firme Ampex.

Najzaslužniji za zaokret u proizvodnji računara bio je Tom Votson, mlađi, sin osnivača IBM. Razvoj IBM/360 koštao je 5 milijardi dolara. To je bilo dvostruko više nego što je bio prihod IBM u 1962. godini. To je bilo kockanje sa sudbinom kompanije. Kockanje se na kraju isplatilo. Jer su narudžbine za šest računara u širokom opsegu performansi i novih periferijskih uređaja bile ogromne.

Računarska revolucija

Pojava IBM/360 zaista predstavlja jednu od revolucija u istoriji računarstva. Pre svega kao koncept koji je podrazumevao hardversku i softversku kompatibilnost računara. Mnoge kompanije će slediti put IBM. To će rezultovati pojavom drugih poznatih familija računara. Kao što su npr. DEC, PDP – 11 i VAX – 11. Težnja ka kompatibilnosti, pre svega na nivou softvera ostaće jedan od glavnih pravaca u razvoju računara. Ali o istoriji računarstva, pogotovu onim prelomnim događajima pričaće se nekom sličnom zgodom.

Treba uočiti da su rukovodioci i inženjeri u IBM početkom šesdesetih godina izabrali ambiciozan i težak put. Mogli su nastaviti sa razvojem tržišno uspešnih računara, što je imalo tehničko i marketinško opravdanje. Razvoj IBM/360 bio je najveći komercijalni projekat koji je ikada preduzet, a da je pri tome privatno finansiran. Pored toga u taj projekat IBM je stavio na kocku pola veka stvorenog nasleđa. Tako da projekat IBM/360 nije bio samo skup tehničkih inovacija i vizionarskog upravljanja.

Siniša Ranđić

Бој не бије …

Blog

Данас прочитах мишљење колеге Мирослава Копечног о питањима науке код нас. Повод су најављена улагања у истраживачку делатност и технолошки развој. Аутор је навео неколико кључних ствари илуструјући их конкретним примерима. Поставио је важно питање – да ли ће улагање у објекте нужно довести до побољшања стања. Поменуо је да је у Институту у Винчи некада радило више од 2000 истраживача. А данас у истом простору ни трећина од тога. Као сличан пример може се навести Институт „Михајло Пупин“. У свом зениту половином осамдесетих година запошљавао је готово 1200 људи. Данас у истом простору ради нешто преко 400. Додуше део простора је изнајмљен. Па се на адреси Волгина 15 не треба изненадити када нађете и читав низ других фирми. Слично би се могло утврдити и за друге истраживачке институције, па и факултете.

Зато се поставља питање да ли треба идати нове објекте или реновирати постојеће. А надсве да ли имамо довољан број квалитетних истраживача. А што је можда још важније да ли и међу постојећим истраживачима постоји групе са критичном масом. Која може да изнесе добру истраживачку идеју. И преточи је у практично решење. Ова питања не постављају питање оправданости улагања у науку, истраживање и образовање. Већ да ли су постојећа улагања дала резултате. И ако нису, а сва је прилика да их има мало, зашто нису. Половином протекле деценије волунтарситички је донета одлука о вредновању истраживачког рада. Поједностављено речено све се мери бројем објављених радова у часописима са са тзв. импакт фактором. Број таквих радова је постао главни фактор за вредновање докторских дисертација и кандидата при избору у истраживачка и наставничка звања.

Последице

Хипотетички могло се десити да сам докторат буде слабог квалитета. А да кандидат има објављен потребан број тзв. Sci радова. И завршава посао. А при томе може да се деси да објављени радови и не буду баш везани за одбрањену дисертацију. Ако се поштује захтев за јавношћу датих информација ове тврдње се лако могу проверити. Стицање звања доктора наука омогућава појединцу да ради одређене послове. Мооже да се деси да послови које ће радити нису у великој вези са његовим докторатом. Знам да се многи неће сложити, али један од узрока лошег стања у нашој науци је и систем образовања. Јер је некадашња израда доктората кроз озбиљан истраживачки процес сведена на ниво некадашњих магистарских студија. Они који су упознати са оба процеса то најбоље могу да потврде.

Од почетка свог професионалног рада суочавао сам се са бројним ограничењима. Али нас је водио „ентузијазам нупућених“ како га је крстио колега из Института „Михајло Пупин“. Радили смо врхунске пројекте, сарађивали са колегама из Европе, Америке, Русије. Наша пројектна решења су била наша легитимација. Нема већег признања него кад вам конкуренција призна да сте направили нешто боље од њих. Не би се могло рећи да нам је на располагању стајала врхунска опрема. Пројектовали смо на папиру, документацију радили ручно. Али су резултати били видљиви и свима на понос. На радном столу, као реликвију држим пројекат управљања рачунаром ПМО. А он је био један од најзначајнијих хардверских пројеката урађених на нашим просторима.

Морамо поћи од речи Мандушића Вука – „Бој не бије свијетло оружје, …“. И бити ентузијасти, не чекајући да постанемо доктори наука и редовни професори да би могли да покажемо шта знамо. Пођимо од обрнуте претпоставке.

Siniša Ranđić

Нови члан Групе ТИМ

Press

Група ТИМ са задовољством саопштава да је нови члан наше групе постао др Зоран Стаменковић, професор на Универзитету у Потсдаму.

Siniša Ranđić

Технологија

Blog

Позивање на развој технологије постало је готово узречица. Највише се прича о тзв. информационим технологијама (ИТ). Размена информација је својствена сваком човеку. Следствено томе некако се наметнуло да о ИТ може да прича скоро свако. И то на ауторитативан начин. Захваљујући томе појам информационе технологије тумачи свако на свој начин. Због обима коришћења тековина ИТ у сенци остају многе друге технологије. Чији је развој можда и значајнији за људску цивилизацију. Управо трагом стављања у први план ИТ и запостављањем других технологија иде моје размишљање.

Да би указао на значај технологије за савремену цивилизацију вратићу се пола века унатраг. У оквиру предмета Општа пракса једног дана наставник нам је изнео следећу констатацију. „Био је век мнашинства, сада је век електротехнике. Долази век технологије.“ У то ћу се уверити врло брзо. Јер сам током бављења струком био сведок драматичног развоја полупроводничке технологије. Ефекти промена у полупроводничкој технологији највише су били видљиви у електроници и рачунарству. Међутим, промене су се највише тицале области технологије материјала. Нећу се бавити навођењем промена до којих је напредак технологије материјала довео. То је готово немогуће. Треба указати да нису све те промене донеле бољитак човечанству. Треба се сетити да су неке довеле човечанство на ивицу еколошке катастрофе.

Технологија између потреба и жеља

Технолошки развој је гледано историјски био двоструко мотивисан. Један мотив је био да се живот човека учини лакшим. А други, можда још важнији био је узрокован жељом да се дође до нових оружја. Која ће омогућити надмоћ над „непријатељем“. Истина, много тога било је заједничко. Па сам се често усуђивао да кажем да су многе технолошке новине биле само рестлови развоја за војне потребе. Мислећи при томе на све оно што је нашло примену у свакодневном животу.

За човечанство највидљивије су промене које се тичу комуникација. Дате промене нису само олакшале процес комуникације међу људима. Оне су битно утицале на укупне друштвене процесе. Често на негативан начин. Па се поставља озбиљно питање да ли су технолошке промене донеле искључиво корист. Или има и негативних ефеката. Овај текст нема намеру да понуди дефинитивне одговоре на ово питање. Пре се може рећи да је довољно поставити нека питања. И натерати људе да ставе прст на чело и сами се запитају. И покушају да сами себи дају одговоре.

Оно што је можда најважније је питање колико су нове технологије у функцији стварних потреба човека. А колико је примена једноставно наметнута. Јер су се створиле технолошке претпоставке за тако нешто. Иначе реалне потребе за таквом применом нису постојале. Остајући на нивоу ИТ може се наћи сијасет таквих случајева. Углавном везаних за коришћење Интернета и мобилне телефоније. Такође, развој „вештачке интелигенције“ већ сада указује да ће конкретне примене бити далеко изван очекиваних. Међутим, постоји опасност да ће превладати примене које можда неће бити баш корисне за човека.

Шта нас чека?

Технолошки развој је недвосмислено од пресудне важности за развој човечанства. Међутим, интензиван технолошки развој ствара и услове за појаву нежељених ефеката његове примене. То није ништа ново и човечанство је већ било у прилици да се са тиме сусреће и бори. Нажалост мора се очекивати да ће ефекти нежељене примене нових технологија у будућности бити чешћи и озбиљнији. Савремена пракса то већ показује. Човек није увек у могућности да то спречи. Али то не значи да треба спречавати даљи технолошки развој. Човечанство ће морати да научи да живи са злоупотребама овог развоја. Трудећи се да добро и даље побеђује.

Siniša Ranđić

Књига или ништа

Blog

Од како је „Болоња“ закорачила у наше високо школство оно мало па мало дође у жижу интересовања јавности. Није увек разлог само образовање, већ и научно истраживачки рад. Који је тесно повезан са високошколским образовањем. Често пишем на ове теме. Јер сам цео свој радни век провео у истраживачкој области и високом образовању. Све време се трудим да не упадам у замку тзв. теорија завере. Пре сам склон да се ствари одвијају по оној библијској – „Пут до пакла је поплочан најбољим намерама“. Овде се то односи на прописе који регулишу рад поменуте две чврсто повезане области. Јасно је да такви прописи морају да постоје. Јер би у противном њихово деловање било a priori препуштено потенцијалном хаосу. Међутим, шта рећи када се систем и поред, често јасно дефинисаних правила нађе у хаосу.

Да би систем успешно функционисао морају бити дефинисана правила игре од врха до дна таквог система. А не само на појединим тачкама система. Како то игледа управо може да послужи високошколско образовање. Добри познаваоци ове материје сетиће се да је високо школство кренуло низбрдицом пре више од пола века. Тачније када се видело да привредна реформа из 1965. године не даје резултате. Један од излаза било је и ширење мреже високошколских институција. Као средства за амортизовање повећане незапослености. Истина не треба бити искључив. Јер су велики индустријски центри као Ниш и Крагујевац требало да добију одговарајуће образовне институције. Све би то било уреду да на прелазу миленијума није дошло до, слободно се може рећи, епидемије. Нико није водио рачуна да Србија нема довољан број потенцијалних студената. Па тако данас имамо два пута већи број места на факултетима и високим школама. Него што Србија има свршених средњошколаца.

Глава у песку

„Развој“ мреже високошколских установа ширио се некритички. Међутим, некритички су се уводили нови студијски програми. Окренутост ка студијама менаџмента и информационих технологија довела је до парадоксалне ситуације. А то је да скоро сваки факултет у Србији има студијске програме из ових области.

У сенци овог хаоса остао је процес развоја истраживачких и наставних кадрова. Оно што регулише ову област су одговарајући закони и правилници високошколских установа. У тим правилницима је таксативно дефинисано шта лице које се бира у одређено звање мора да задовољава. О појединим одредницама тог правилника може и треба да се дискутује. Јер су често базирана на помало застарелим претпоставкама. Нпр. узус да потенцијални наставник, при избору у виша звања треба да има објављен уџбеник. Данас је, на разне начине доступно много квалитетних уџбеника. Још један више, само да би се задовољила форма, а направили трошкови.

Извештај за избор у наставничко звање је уствари обична табела. Нећу понављати на шта ми она личи. Али иза свега се крије још један велики, можда пресудни проблем. У нашим условима формално задовољавање критеријума значи и сигуран избор у наставничко звање. Да ли некој високошколској институцији требају наставници у вишим звањима, мало кога интересује. Поготову што се, с правом претпоставља да они треба да буду носици истраживања и развоја млађих кадрова. Да ли је то тако то високошколске установе треба саме себи да одговоре. Или је нешто друго у питању?

Siniša Ranđić

У магли

Blog

Некад се говорило – „Папир трпи свашта“. Данас би се ова изрека могла проширити на телевизију и Интернет. Не помињем друге медије, јер су ова два данас мерило свега што смо у прилици да чујемо и сазнамо. Количина информација која нам се данас сервира, о свему и свачему је огромна. Толико велика да се у њој осећамо као гуске у магли. Посебно је у том погледу значајно постојање Интернета. Тачније програма који омогућавају пласирање и размену информација. Условна скривеност извора информација омогућила је најширој популацији корисника да изнесе своје мишљење о свему и свачему. При томе се најчешће не размишља какав ће ефекат та информација имати на окружење.

Посебно је опасно, што овај релативно либерални приступ омогућава да се пласирају непроверене. А често и лажне информације. При томе они који их шире често не осећају никакву одговорност за ефекте које ће информације направити. А постоје и случајеви када се нешто намерно пласира. Јер треба изазвати недоумице код мањег или већег броја корисника медија. Они који схватају погубност оваквог ширења (дез)информација често остају у дилеми. Да ли нешто демантовати или прећутати и игнорисати. Нажалост и један и други приступ могу да учине да информативна магла у којој ћемо тумарати постане још гушћа. Море информација у коме свакодневно пловимо представља изазов и за оне селективне. Односно оне који покушавају да рационално саобразе све са чим се на информативном плану суочавају.

Проблем прети да се додатно закомпликује увођењем у игру вештачке интелигенције. До сада су информације ипак са собом носиле печат субјективности. Јер биле су одраз човека или групе људи од кога су потекле. Постоји могућност да субјекти са својствима вештачке интелигенције постану мерило објективности. А у том случају са или о таквим информацијама се не дискутује. Све то прети да се ускоро нађемо у магли из које ће се тешко изаћи.

Siniša Ranđić

Нови изазови

Blog

Крај претходне и почетак нове године дочекали смо са новим изазовима. Истовремено то је било враћање на неке старе стазе. Којима смо ходили пре годину две. Враћање на нешто већ рађено поново нас је подсетило на значај бележења активности и израду техничке документације. Ако се не забележе неке претходне дилеме и начин њиховог превазилажења, ето њих опет. У међувремену мисли су одлутале на неке друге просторе. И треба се присећати онога што је једном већ било решено.

Ова лична искуства и последице које носе са собом терају на шира размишљања. И то она, која се некако вечито понављају. Какво нам је школство? А какво би требало да буде. Чињеница је да живимо у времену у коме је бар информација лако доступна. Практично у трену можемо да разјаснимо било који појам. До релевантних књига и уџбеника се углавном лако долази. Чак их има више него што је можда објективно потребно. Пре свега мислим на информације до којих се може доћи путем Интернета. Но ту се често поставља и питање квалитета тих информација. То додатно поставља питања – које информације користити. И да ли Интернет и информације које се шире њиме могу да замене оно што зовемо класично образовање?

Наведене околности указују на оквире у којима савремено образовање треба да се креће. Обиље расположивих информација чини да студентима, јер мислим пре свега на високошколско образовање, требају прави тумачи и селектори тих информација. Међутим, да би се то успешно реализовали тумачи информација, дакле наставници, морају да буду одлични познаваоци стуке у којој делују. Враћањем на почетак текста може се закључити да само такви наставници могу студенте да упуте у тајне документовања урађеног посла. Ту ипак нешто не штима. јер током данашњих студија студенти су у прилици да раде мноштво пројеката, семинара и др. Међутим, не види се да то резултује добром обученошћу у изради документације.

И сада су студије базиране на стицању теоријских и практичних знања. Међутим, стицање практичних знања се по правилу своди на израду хипотетичких задатака. Често без директне везе са реалним проблемима. Уместо тога студенте треба у струку увести кроз практичне проблеме из струке. На којима ће се теоријска знања продубити и верификовати. И коначно уз решавање практичних проблема студенти ће се оспособити да документују начин и исходе решавања проблема. На тај начин ће завршетком школовања макар за корак бити ближи новим изазовима који их чекају у пракси.

Siniša Ranđić

Време пропуштених шанси

Blog

Дубоко сам убеђен да је идеја на којој је настала Група ТИМ добра. Чак можда и више од тога. Трудили смо се да је на разне начине промовишемо. Нпр. преко овог портала. Сам ТИМЦА Портал представља јединствену појаву на овим нашим просторима. Свакако би био и бољи да у његовом стварању учествује више људи. Пре скоро пола века од колеге  са посла чуо сам синтагму – „Ентузијазам неупућених“. Њоме је он објашњавао како наша тадашња фирма постиже успехе. Изгледа да данас нема ни ентузијазма, а још мање неупућених. Све је некако омеђено са три речи – сад и одмах. Али и крилатицом, која је на неки начин постала симбол нашег времена – Ко није за себе није ни за другога. Нажалост, као да смо заборавили да у нашем народу постоји и изрека – „Што је брзо то је и кусо“.

Крећући се у полигону жеља и могућности неминовно смо у прилици да доживимо судбину Буридановог магарца. Ако нас при томе не зауставе узуси реалности учиниће то време. Јер оно је незаустављиво и непоновљиво. Године па и деценије које су остале за нама показале су да је време пролазило, а ми се нисмо мењали. Проблеми су се само гомилали. Па зато данас имамо потребу да у времену које је константа мењамо све више и више. А Његош је пре два века лепо рекао – „В мален руках малена и снага“. У нашој идеји можда је постојао један мали недостатак. Она је позивала „под заставу“ искусне људе, које су време и његов хук помало гурнули на маргину. Сматрали смо да још увек можемо да будемо корисни окружењу и себи. Међутим, у суштини у Групи ТИМ своје место може да нађе свако ко има шта да понуди окружењу.

Истина важи и оно да нада последња умире. Зато смо склони да, гледајући шта се дешава око нас, чекамо својих пет минута. Међутим, то је по правилу само чекање, без покушаја да се нешто уради. Чекање без делања сигурно не може донети ништа добро. Јер време иде даље, доноси нове ствари. Управо су то показале протекле три деценеји. Док смо ми налазили најразличитија оправдања свет је грабио напред. Они који су некада били наши ученици сада су постали они од којих морамо да учимо. Доживели смо да нас стигне клетва – „Дабогда имао па немао“. Зато данас у сваком помаку тражимо сурогат онога што смо имали. И приказујемо га већим него што објективно јесте. Могло би се овде наћи много примера који ово потврђују. Нажалост настављамо да живимо у времену пропуштених шанси.

Siniša Ranđić

Виртуелизација стварности

Blog

Синоћна утакмица са Бразилом је показала како лако прелазимо пут од сјаја до беде. Тачније од превеликих надања до разочарања. Наравно фудбал је округао, а са друге стране су били Бразилци тако да је све то ипак игра. И нема места посипању пепелом. Али постоји у животу много тога битнијег од најважније споредне ствари на свету. Где нема места импровизацијама. Одавно је познато да код нас свако мисли да може да буде фудбалски селектор и политичар. Међутим, доступност информацијама коју је обезбедио Интернет учинила је да се те области прошире. Сада се могу срести ad hoc стручњаци чак и специфичним областима науке, где је потребно огромно знање. Када се доведе у сумњу мишљење таквих стручњака чека нас лаконски одговор – „Нашао сам то на Интернету“. Поставља се питање где су они стручњаци, зашто се њихов глас не чује? Макар звучао као вапај жеднога у пустињи.

Уместо тога стручњаци се све више затварају у неки свој свет. У коме почињу та се такмиче сами са собом и на тај начин дистанцирају од реалног окружења. То помало личи на оно фудбалско „прескакање средине терена“. Јер реалност од које сви живе остаје помало у сенци понеке изгледне шансе. А која је плод чисто статистичких закона. У савременој Србији појам науке, као највишег исказа стручности, практично је везан за универзитетске средине. Додуше још увек има понеки научни институт, као реликт некадашењег приступа научно истраживачкој делатности.

Нажалост развој, бар у домаћим индустријским фирмама као да је протеран. Због тога нема двосмерног пута кадрова између факултета и привреде. Последица је да стручњаци, који се формирају у универзитетским срединама своју каријеру углавном све више ту и завршавају. С друге стране нема прилива искусних стручњака из привреде на факултете. Тако да су студенти све мање у прилици да се упознају са знањима из праксе. Узуси за вредновање резултата научно истраживачког рада се најчешће своде на пребројавање објављених радова. То по правилу води да се истраживачка делатност одвија по принципу „наука ради науке“. Резултат тога је да изостаје трансфер технологије из истраживачког сектора у индустрију. Јер истраживања која се спроводе на универзитетима практично не стварају нове технологије.

Овде је указано само на врх леденог брега који чине проблеми везани за научно истраживачки рад и практичну проверу његових резултата. Крајње је време да се реално сагледају истраживачки потенцијали Србије и њихова корелација са индустријом. Повећавање броја истраживача неминовно захтева додатна средства за њихов рад. Истовремено домаћа привреда ће и даље бити осуђена на куповање туђих решења и лиценци. А то у суми само повећава потребна средства. Којих, бојим се нема. Зато треба наћи начин да истраживачи својим резултатима помогну привреди. У противном ћемо само имати виртуелну стварност. Велике „научне“ домете, који ће нас позиционирати на разним белосветским листама. А привреда ће зависити од милости иностраних инвеститора.

Siniša Ranđić